Walter.rs

Svetsko prvenstvo je završeno. Španija je napravila istorijski uspeh i u svom prvom finalu uzela i svoju prvu titulu. Holandjani su treci put ostali praznih šaka i mnogi veruju da neke buduće generacije neće imati dovoljno snage, sreće i znanja da se bore za Boginju. Naše dame su posle mesec dana ponovo dobile pravo na korišćenje daljinskih upravljača i opet su one važnije u našim životima od Mesija, Ronalda, Robena, Vilje i ostalih.

Ono što smo naučili tokom ovog svetskog prvenstva naučili jeste da su vuvuzele totalna katastrofa i da ih treba zabraniti. Malo je falilo da mi koji smo sve gledali na TV ekranima dozivimo ozbiljna oštećenja sluha i nervne slomove a kako je bilo jadnicima na tribinama ne mogu ni da zamislim.
Svetski kup uvek osvoji favorit i iznenadjenja se dešavaju samo od drugog mesta pa na dalje. Ovo jednostavno mora da bude tako jer minut posle poslednjeg sudijskog zvižduka najčešće rečenice su “znao sam još od početka prvenstva”, “odmah sam ja rekao da su oni najbolji” i slične.
Ljudi širom sveta prate reprezentacije svojih zemalja i navijaju za njih. Raduju se uspesima i tuguju zbog poraza i bez obzira na rezultat, na igrače koji nose nacionalni dres gledaju kao na ambasadore svoje zemlje i na nekog ko ih predstavlja ostatku sveta. Svako ko gleda utakmicu svoje reprezentacije vidi i delić sebe na terenu.

Ovo poslednje se izgleda razlikuje samo u zemlji Srbiji koja teško prašta neuspehe ali joj uspesi izgleda padaju još teže.
Pročitao sam tekst u kojem se na poslednjih mesec dana svetske fudbalske groznice gleda kao na zaveru naše vlade da putem medija zamaže oči napaćenom narodu i skrene pažnju sa nagomilanih problema ovog društva.
Odavno je poznato da je fudbal postao jedan veliki biznis i to nije nikakva tajna. Ogromne svote novca koje se uplaćuju na račune fudbalskih saveza čije su reprezentacije stigle do završnice svetkog prvenstva jesu veliki motiv ali ipak ima nešto što pokreće igrače i navijače a važnije je od novca.
Verujem da likovi sa kravatama koji iz svečanih loža posmatraju utakmice zaista vide samo dolare koji trčkaraju po terenu ali neće niko da me ubedi da je Kasiljas izljubio onu lepu novinarku samo zato što je inkasirao odredjenu sumu novca. Verujem da je radovanje Inieste posle postignutog pogotka nije vezano samo za uvećani bankovni saldo. Ili su Snajderove suze posle utakmice prolivene zato što neće dobiti onoliko para koliko je trebalo?
Čime su se bavile udarne vesti na svim svetskim TV stanicama u proteklih mesec dana? Medju tim zemljama ima i onih koje su u daleko boljem položaju od Srbije. Čak i one zemlje koje nisu učestvovale na svetskom prvenstvu poklanjale su svu pažnju ovom dogadjaju. Zar je neko očekivao da se o “planetarnoj smotri fudbala” neće pričati ako je baš u tom trenutku ispivala neka afera sa citostaticima ili se saznalo za navodno naručeno ubistvo istaknutog političara ili nešto treće? Nema šanseutakmice bi se i dalje prenosile i tu nema nikakvog zataškavanja, zamazivanja očiju i sličnog.

Na isti tekst koji me je pokrenuo da napišem sve ovo je ostavljen komentar koji potvrdjuje moju konstataciju da Srbi sve mogu da oproste osim uspeha.
Čiji je uspeh ili neuspeh neke reprezentacije? Koga i šta ta reprezentacije predstavlja?
Ajde da se vratimo na slučaj Lazovića i Panelića koji su snimljeni sa pivom i cigaretama za vreme svetskog prvenstva. Naravno, osudjujem takvo ponašanje i slažem se sa komentarima da ti igrači moraju biti sankcionisani ali sa druge strane to je definitivno odraz našeg mentaliteta i kulture. Svima nam je u genima da posle uspeha proslavljamo a posle neuspeha tugujemo uz razne poroke. Alkohol, cigarete, muzika, pevaljke… To smo jednostavno mi i ti ljudi nas predstavljaju.
Verujem da smo svi videli oduševljenje miliona Španca i tuge Holandjana na prepunim gradskim trgovima ove dve zemlje. Koliko su se Španci radovali kada je Kasiljas podigao pehar? Koliko njih nije moglo da dočeka da taj pehar stigne na tlo Španije?
Svi ti ljudi su uspeh svoje fudbalske reprezentacije doživeli kao svoj uspeh. Kao uspeh svoje porodice, svog komšiluka, svoje države, svoje nacije. To zaista jeste nacionalni uspeh a ne uspeh pojedinaca i potpuno je normalno radovati se tome. Isto važi i za poraz Holandjana jer reprezentacija predstavlja državu i naciju, sa svim vrlinama i manama koje tu naciju krase.

Bez obzira na stanje u kojem se jedna drzava nalazi. Bez obzira da li nam cvetaju ruže ili se vode ratovi oko nas, uspehu reprezentacije, u bilo kom sportu, treba se radovati. Taj uspeh je uspeh svih nas a ne samo odredjenih pojedinaca, političara, ministara.  Po nekad je to jedina svetla tačka u tunelu i bilo bi potpuno pogrešno i nju odbaciti i okrenuti joj ledja.

…nek propadne, nije šteta.

Bio je to još jedan bezbrižan dan u školi, ne mogu da se stim godišnjeg doba a ni kakvo je vreme bilo, znam da nije padala kiša, veliki odmor, školsko dvorište prepuno kao i uvek. Zašto smo baš tada nekoliko mojih drugova i ja pošli u Gimnaziju mislim da nikad niko neće znati. Dok smo se probijali kroz gužvu, već uveliko na teritoriji koja pripada gimnaziji svi “tabletičari” su nas začudjeno gledali. Nije baš bilo uobičajno da se tamo neki mašinci (mi u ovom slučaju) šetaju medju “uglednim” učenicima Gimnazije. Nismo mnogo obraćali pažnju i išli smo svojim putem sve dok me iza ugla, baš tu kod ulaza u zgradu gimnazije, nisu sačekala dva najlepša oka koja sam do tada video u životu. Skoro smo se sudarili, neke sveske su popadale po betonu i kada se uspravila kao da me je grom udario. Lepo lice, lep stas, idealna kosa, ali oči, oči su bile ono što je izdvaja od drugih. Okrenula se i otišla a ja sam osto ukočen.
Iako sam se trudio da je ponovo sretnem nije mi polazilo za rukom. Već sam postao sumnjiv svim gimnazijalcima jer sam više vremena provodio ispred njihove nego ispred moje škole ali uzalud. Već sam polako počeo i da odustajem i jedno veče, dok smo pravili jednu od uobičajnih žurkica, ispričam drugarici šta mi je na duši. Reč po reč dodjemo do zaključka da nije sve baš izgubljno jer ona je tu!! Dobro ne baš tu sa nama ali jeste dva sprata ispod. Baš ona, devojka sa katastrofalno lepim očima, bila je komšinica moje drugarice kod koje smo provodili sate i dane družeći se.
Naravno, te prelepe oči nisu mogle biti osvojene bez prepreka. Jedno veče, kada smo se konačno našli na istom mestu i u isto vreme, pojavio se i on. Sada moj dobar prijatelj a u to vreme ljuti rival važio je za jednog od onih kojima se ne zamera a ja sam se drznuo da mu poljuljam poziciju u onim pomenutim očima. Čak sam dobio i ponudu (ili pretnju, kako je ko razumeo) da se direktno obračunamo i razrešimo pitanje ko je tu u stvarni glavni dasa. Ja sam naravno, na zaprepašćenje svih a ponajviše ponudjača, pristao. Ah šta da radim, uvek sam bio spreman da dam i život ako treba za ljubav. Greška, znam, al neke lekcije se nikad ne nauče.
Najduže i najbliže jedan drugom smo bili kad je ona došla sa mojom drugaricom na kafu. Nema šanse da vam objasnim kako sam uzbudjen bio. Nisam mogao da dočekam dogovoreno vreme a onda kada se začulo zvono na vratima poželeo sam u zemlju da propadnem i nisam znao kako da se ponašam. Trema valjda. Sedeli smo, razgovarali, popili kafu…

Od svega se najviše i najbolje sećam nekih čizmica do kolena, u to vreme extra modernih, kojima je trebalo jedno 45 minuta da se zapertlaju i sećam se šoljice iz koje je pila kafu a koja je dobila počasno mesto u stklenoj vitrini. Šoljica je stajala tako neoprana jedno mesec dana i podsećala me na nju sve dok majka jednog dana nije rešila da sredi moju sobu. Kakva je to žalost bila ne mogu da vam opišem.
Bili su to oni dani kojih ću se uvek rado sećati u životu. Dani druženja, srećnih i nesrećnih ljubavi, mladosti i ludosti. I verovatno ću se uvek sećati tih crnih čizmica, šoljice od kafe i najlepših plavih očiju na svetu.

Ovo je pesma koja je obeležila tih nekoliko dana mog života

Jednom sam, kazu, i ja bio zaljubljen. A kako se to desilo, i ja se pitam posto ne mogu da se setim jer sam se opio mnogo, kazu, kako bi prikupio posebnu hrabrost da te dve cice, drug i ja pozovemo na zurku. Pazi sad, na zurci smo trebali biti samo one i mi – i pozvasmo ih, a one se nesto pogledase, zakolutase ocima, kako to obicno zenske rade i pristase.. da, a ja sam se zaljuubio..
Ti si imala zeleni pamucni duks sa crnim tankim prugama i tesne farmerice, i smedju kosu svezanu u rep.. osmeh ti je kao u one glumice sto je glumila u Solaris ali ne tarakovskog vec amkericka verzija.. menjale ste Marininu mamu koja je prodavala sladoled.. i ja sam te voleo onda.. bilo mi je tek 17, a proslo je jos skoro toliko, pola moga zivota.. nikad te nisam zaboravio, bar ne potpuno.. bilo je trenutka kada sam te se secao, bila si lepa mlada kao i onda.. da.. voleo.. ali da li tebe ili tvoju razularernu mladost.. secam se, a kako i ne bih, na nekom davno zaboravljenom stadionu i ti i ja bez sedla bez maste, eto tako prvi put..
Sad se razvodim, ona me ostavlja zbog duplo starijeg muskarca, trazi neko novo mesto pod suncem, ja po malo tugujem, nadam se nekom boljitku. Zaposlio sam se, raduckam po malo.. noći su divne kad ne razmisljam o tebi.. posmatram pejzaz i odsjaj mermernih ploca, pitam ljude nad kojima radim zasto su otisli i da li ce da se vrate.. uostalom, i ja sam davno, otisao sa njima..

nikako da se vratim…