Bio je to još jedan bezbrižan dan u školi, ne mogu da se stim godišnjeg doba a ni kakvo je vreme bilo, znam da nije padala kiša, veliki odmor, školsko dvorište prepuno kao i uvek. Zašto smo baš tada nekoliko mojih drugova i ja pošli u Gimnaziju mislim da nikad niko neće znati. Dok smo se probijali kroz gužvu, već uveliko na teritoriji koja pripada gimnaziji svi “tabletičari” su nas začudjeno gledali. Nije baš bilo uobičajno da se tamo neki mašinci (mi u ovom slučaju) šetaju medju “uglednim” učenicima Gimnazije. Nismo mnogo obraćali pažnju i išli smo svojim putem sve dok me iza ugla, baš tu kod ulaza u zgradu gimnazije, nisu sačekala dva najlepša oka koja sam do tada video u životu. Skoro smo se sudarili, neke sveske su popadale po betonu i kada se uspravila kao da me je grom udario. Lepo lice, lep stas, idealna kosa, ali oči, oči su bile ono što je izdvaja od drugih. Okrenula se i otišla a ja sam osto ukočen.
Iako sam se trudio da je ponovo sretnem nije mi polazilo za rukom. Već sam postao sumnjiv svim gimnazijalcima jer sam više vremena provodio ispred njihove nego ispred moje škole ali uzalud. Već sam polako počeo i da odustajem i jedno veče, dok smo pravili jednu od uobičajnih žurkica, ispričam drugarici šta mi je na duši. Reč po reč dodjemo do zaključka da nije sve baš izgubljno jer ona je tu!! Dobro ne baš tu sa nama ali jeste dva sprata ispod. Baš ona, devojka sa katastrofalno lepim očima, bila je komšinica moje drugarice kod koje smo provodili sate i dane družeći se.
Naravno, te prelepe oči nisu mogle biti osvojene bez prepreka. Jedno veče, kada smo se konačno našli na istom mestu i u isto vreme, pojavio se i on. Sada moj dobar prijatelj a u to vreme ljuti rival važio je za jednog od onih kojima se ne zamera a ja sam se drznuo da mu poljuljam poziciju u onim pomenutim očima. Čak sam dobio i ponudu (ili pretnju, kako je ko razumeo) da se direktno obračunamo i razrešimo pitanje ko je tu u stvarni glavni dasa. Ja sam naravno, na zaprepašćenje svih a ponajviše ponudjača, pristao. Ah šta da radim, uvek sam bio spreman da dam i život ako treba za ljubav. Greška, znam, al neke lekcije se nikad ne nauče.
Najduže i najbliže jedan drugom smo bili kad je ona došla sa mojom drugaricom na kafu. Nema šanse da vam objasnim kako sam uzbudjen bio. Nisam mogao da dočekam dogovoreno vreme a onda kada se začulo zvono na vratima poželeo sam u zemlju da propadnem i nisam znao kako da se ponašam. Trema valjda. Sedeli smo, razgovarali, popili kafu…
Od svega se najviše i najbolje sećam nekih čizmica do kolena, u to vreme extra modernih, kojima je trebalo jedno 45 minuta da se zapertlaju i sećam se šoljice iz koje je pila kafu a koja je dobila počasno mesto u stklenoj vitrini. Šoljica je stajala tako neoprana jedno mesec dana i podsećala me na nju sve dok majka jednog dana nije rešila da sredi moju sobu. Kakva je to žalost bila ne mogu da vam opišem.
Bili su to oni dani kojih ću se uvek rado sećati u životu. Dani druženja, srećnih i nesrećnih ljubavi, mladosti i ludosti. I verovatno ću se uvek sećati tih crnih čizmica, šoljice od kafe i najlepših plavih očiju na svetu.
Ovo je pesma koja je obeležila tih nekoliko dana mog života 
English