Walter.rs

Bio je to još jedan bezbrižan dan u školi, ne mogu da se stim godišnjeg doba a ni kakvo je vreme bilo, znam da nije padala kiša, veliki odmor, školsko dvorište prepuno kao i uvek. Zašto smo baš tada nekoliko mojih drugova i ja pošli u Gimnaziju mislim da nikad niko neće znati. Dok smo se probijali kroz gužvu, već uveliko na teritoriji koja pripada gimnaziji svi “tabletičari” su nas začudjeno gledali. Nije baš bilo uobičajno da se tamo neki mašinci (mi u ovom slučaju) šetaju medju “uglednim” učenicima Gimnazije. Nismo mnogo obraćali pažnju i išli smo svojim putem sve dok me iza ugla, baš tu kod ulaza u zgradu gimnazije, nisu sačekala dva najlepša oka koja sam do tada video u životu. Skoro smo se sudarili, neke sveske su popadale po betonu i kada se uspravila kao da me je grom udario. Lepo lice, lep stas, idealna kosa, ali oči, oči su bile ono što je izdvaja od drugih. Okrenula se i otišla a ja sam osto ukočen.
Iako sam se trudio da je ponovo sretnem nije mi polazilo za rukom. Već sam postao sumnjiv svim gimnazijalcima jer sam više vremena provodio ispred njihove nego ispred moje škole ali uzalud. Već sam polako počeo i da odustajem i jedno veče, dok smo pravili jednu od uobičajnih žurkica, ispričam drugarici šta mi je na duši. Reč po reč dodjemo do zaključka da nije sve baš izgubljno jer ona je tu!! Dobro ne baš tu sa nama ali jeste dva sprata ispod. Baš ona, devojka sa katastrofalno lepim očima, bila je komšinica moje drugarice kod koje smo provodili sate i dane družeći se.
Naravno, te prelepe oči nisu mogle biti osvojene bez prepreka. Jedno veče, kada smo se konačno našli na istom mestu i u isto vreme, pojavio se i on. Sada moj dobar prijatelj a u to vreme ljuti rival važio je za jednog od onih kojima se ne zamera a ja sam se drznuo da mu poljuljam poziciju u onim pomenutim očima. Čak sam dobio i ponudu (ili pretnju, kako je ko razumeo) da se direktno obračunamo i razrešimo pitanje ko je tu u stvarni glavni dasa. Ja sam naravno, na zaprepašćenje svih a ponajviše ponudjača, pristao. Ah šta da radim, uvek sam bio spreman da dam i život ako treba za ljubav. Greška, znam, al neke lekcije se nikad ne nauče.
Najduže i najbliže jedan drugom smo bili kad je ona došla sa mojom drugaricom na kafu. Nema šanse da vam objasnim kako sam uzbudjen bio. Nisam mogao da dočekam dogovoreno vreme a onda kada se začulo zvono na vratima poželeo sam u zemlju da propadnem i nisam znao kako da se ponašam. Trema valjda. Sedeli smo, razgovarali, popili kafu…

Od svega se najviše i najbolje sećam nekih čizmica do kolena, u to vreme extra modernih, kojima je trebalo jedno 45 minuta da se zapertlaju i sećam se šoljice iz koje je pila kafu a koja je dobila počasno mesto u stklenoj vitrini. Šoljica je stajala tako neoprana jedno mesec dana i podsećala me na nju sve dok majka jednog dana nije rešila da sredi moju sobu. Kakva je to žalost bila ne mogu da vam opišem.
Bili su to oni dani kojih ću se uvek rado sećati u životu. Dani druženja, srećnih i nesrećnih ljubavi, mladosti i ludosti. I verovatno ću se uvek sećati tih crnih čizmica, šoljice od kafe i najlepših plavih očiju na svetu.

Ovo je pesma koja je obeležila tih nekoliko dana mog života

Za izreku “slika govori više od hiljadu reči” svi smo čuli. Zamislite situaciju kad ni slika nešto ne može da opiše, o rečima i da ne govorim. To je znak da to nešto jednostavno treba doživeti da bi se stekao pravi utisak.

28.06.’09. na Vidovdan, BITNO organizacija je proslavila svoj 2. rodjendan. Na proslavi su Rain Dog i supruga, Deda & family, Suske & family, Jugoslav Jovanović, Gaga sa porodicom, Miloš Petrović, braća Mitrović – Igor i Ivan, Sandra i Miff sa sinom i ćerom, Aleksandar Kulić, Zoran Milojević sa suprugom i sinom, moja mezimica Teodora i ja. Ko nije došao ne zna šta je propustio. Puno zabave, puno osmeha, puno pozitivnog duha i pozitivne atmosfere. Ni jedna slika i ni jedna reč neće moći opisati takvo jedno okupljanje.

Ono sto možda najviše pomaže da se shvati o kakvim ljudima i kakvim druženjima je reč jeste rečenica koju je Gaga napisala a koja mi je naterala suze na oči:

“Bili smo kao jedna velika porodica koja je 24h zajedno, što samo potvrđuje onu izreku “Svi za jednog, jedan za sve”

[vimeo]http://www.vimeo.com/5435206[/vimeo]

Zasto je nekad toliko tesko kazati jednu tako prostu rec?

Svoje prve utiske o nasem gostovanju u Negotinu sam napisao odmah po povratku. Nesto vise o tome su napisali Deda i Lale. Ovo je kraci vizuelni prikaz kako nam je bilo…

vCast koji je napravljen to vece u povratku iz Negotina mozete pogledati u sidebaru

E što je to vreme bilo dobro… 15-16 godina sam imao, srednja škola, godina II…

Jeste da je bilo tu negde u vreme najveće krize, milionskih novčanica i ništa manje inflacije + ratovi neki, razni… al mi smo se provodili do iznemoglosti. I to bas provodili, bar za one uslove koji su nam bili dostupni. Nije bilo šanse otići na more recimo, a maštali smo, posetiti neko drugo mesto, drugi grad, bilo je izvodljivo ali je veća verovatnoća bila da nas mlatne neki meteor. Jedino smo po nekad vozom skoknuli do zajecara, al ne u provod nego da kupimo neki fensi deo odeće ili obuće jer se u Boru tad nije ništa ljudski nije moglo naći. Jel tad beše bile aktuelne one Puma Disk patike? Drugi put o njima. Svo slobodno vreme koje smo imali, a bilo ga je ihaaa, koristili smo za neko zezanje. Za alkohol smo uvek nalazili lovu, ne pitajte me kako, a ni šta smo sve pili, znam samo da su količčine popijenog išle do astronomskih granica. Svega je tu bilo, mnogo toga nije ni za priču, al uvek u okviru zakonskih propisa

U to vreme sam imao jednu veliku ljubav. Imao sam čak i majicu sa njenim likom. Nije bilo dana a da se bar nismo čuli, nismo se razdvajali, provodili smo sate zajedno. Bila je to ljubav prema muzici i jednoj odredjenoj grupi. Obožavao sam da slušam pesme koje je izvodila grupa Bon Jovi, umeo sam satima da preslušavam njihove kasete, jeste kasete, tad je kompakt CD mogo da se vidi samo na naslovnoj strani nekog časopisa, a čak sam nabavio i gramofon jer sam imao par njihovih ploča. Istu ljubav delio sam sa celim društvom a društvo je umelo da zatvori tada poznatu borsku diskoteku, isprati posetioce i organizuje “private” veče sa njihovom muzikom.

Samo za društvo…

Kako piše TMZ.com, juče je u pedesetoj godini života preminula ikona POP muzike osamdesetih. Michael Jackson je preminuo 25. juna u popodnevnim satima po lokalnom vremenu u svojoj kući na Holmby Hills-u usled infarkta. Služba hitne pomoći je izjavila da popularnom pevaču po prijemu u bolnicu pokušana reanimacija ali da mu nije bilo pomoći. Ovo je svakako šokantna vest. Kontraverzni lik Michael Jacksona je obeležio jedno razdoblje. Za sobom je ostavio veliki broj hitova čija će popularnost verovatno ostati večna.

IN MEMORIAM

rest in peace

Upoznali smo se, ne znam ni ja kako, spojilo nas neko zajedničko društvo, pre odprilike 17 godina. Još smo bili deca i ako smo mislili da smo popili svu pamet ovog sveta u to vreme. Čini mi se da tad nismo ni znali šta je pravo prijateljstvo. Bilo je to vreme zabave, i ako se padalo u vreme najveće krize, druženja, provoda… ništa nas nije pogadjalo, dobro ne baš ništa ali kad sada razmišljam o tome shvatam da su to bile sitnice, i najvažnije u životu bilo je da smo što više zajedno. Pomagali smo jedan drugom, podržavali u svim glupim idejama koje su nam padale na pamet, tešili u teškim trenucima. Sve to je trajalo nekih godinu ipo a onda nas je život odveo svakog na svoju stranu… više se nismo ni videli ni čuli.

Petnaest godina kasnije, jer izgleda da zaista neko to od gore vidi sve, prijatelj se vratio. Baš u danima kad mi je bilo najteže, kad nisam znao šta da radim sam sa sobom, nisam imao ideje, nisam imao rešenja. Posle 15 godina imao je vremena za mene. Imao je strpljenja da sasluša, imao je volju da ponudi pomoć. I pomogao je, mislim da ni on nije svestan koliko. I pomaže još uvek, i ne traži ništa za uzvrat. Posle gomila razočarenja u ljude kojima sam verovao, pojavio se prijatelj posle 15 godina i pomogao a da mu to niko nije ni trazio. Možda bi neki drugi od njega trebali da nauče šta znači prijateljstvo.

Ovo možda nije novo i verovatno ste već gledali ali čisto da se podsetimo…

Uživajte u nedeljnom odmoru

U poslednjih nekoliko meseci često sedim i sećam se nikih dana iz prošlosti. Dok tako sedim i prisećam se puštam sebi muziku koju smo zajedno slušali, zajedno pevali, zajedno se smejali…

Gomila pesama, gomila izvodjača, gomila naslova… verujem da se svega ne bih ni setio da ne postoji opcija Related Videos na YouTube-u.

Na ovo sam skoro potpuno zaboravio…

Sačuvaj me Bože prijatelja, od neprijatelja ću se čuvati sam.

Ovu sam izreku nekada negde čuo ali sve do pre par dana nisam obraćao pažnju na nju jar je za mene prijateljstvo neka vrsta svetinje i nekako mi je nezamislivo prijatelju okrenuti ledja ili raditi protiv njega. Mozda je to moj najveći problem što se uvek trudim da dam celog sebe , budem iskren, i uvek se nadjem onima koje smatram prijateljima. Verovatno zato ocekujem isti odnos i sa druge strane. Očigledno je da grešim u tome što bezrezervno verujem ljudima i skoro redovno budem nasamaren, prevaren, izdan. Ovih dana mi se to ponovo desilo. Od čoveka koji je prošao moju priču, od čoveka koji je trebao da razume, od čoveka od kog se nisam nadao nikakvoj pomoći ali još manje nožu u ledja. Verovatno ni iz ove situacije neću izvući pouku i ostaću lakoverna budala ali me je bar naterala da svakom u lice i bez ustručavanja kažem ono što mislim. To ću od sad redovno praktikovati.

Nikom na ovom svetu ne želim zlo ali svim onim lažnim drugovima, prijateljima, braći, kumovima, prikama… želim da im se vrati istom merom jer,

znate kako ono kažu…