Svetsko prvenstvo je završeno. Španija je napravila istorijski uspeh i u svom prvom finalu uzela i svoju prvu titulu. Holandjani su treci put ostali praznih šaka i mnogi veruju da neke buduće generacije neće imati dovoljno snage, sreće i znanja da se bore za Boginju. Naše dame su posle mesec dana ponovo dobile pravo na korišćenje daljinskih upravljača i opet su one važnije u našim životima od Mesija, Ronalda, Robena, Vilje i ostalih.

Ono što smo naučili tokom ovog svetskog prvenstva naučili jeste da su vuvuzele totalna katastrofa i da ih treba zabraniti. Malo je falilo da mi koji smo sve gledali na TV ekranima dozivimo ozbiljna oštećenja sluha i nervne slomove a kako je bilo jadnicima na tribinama ne mogu ni da zamislim.
Svetski kup uvek osvoji favorit i iznenadjenja se dešavaju samo od drugog mesta pa na dalje. Ovo jednostavno mora da bude tako jer minut posle poslednjeg sudijskog zvižduka najčešće rečenice su “znao sam još od početka prvenstva”, “odmah sam ja rekao da su oni najbolji” i slične.
Ljudi širom sveta prate reprezentacije svojih zemalja i navijaju za njih. Raduju se uspesima i tuguju zbog poraza i bez obzira na rezultat, na igrače koji nose nacionalni dres gledaju kao na ambasadore svoje zemlje i na nekog ko ih predstavlja ostatku sveta. Svako ko gleda utakmicu svoje reprezentacije vidi i delić sebe na terenu.

Ovo poslednje se izgleda razlikuje samo u zemlji Srbiji koja teško prašta neuspehe ali joj uspesi izgleda padaju još teže.
Pročitao sam tekst u kojem se na poslednjih mesec dana svetske fudbalske groznice gleda kao na zaveru naše vlade da putem medija zamaže oči napaćenom narodu i skrene pažnju sa nagomilanih problema ovog društva.
Odavno je poznato da je fudbal postao jedan veliki biznis i to nije nikakva tajna. Ogromne svote novca koje se uplaćuju na račune fudbalskih saveza čije su reprezentacije stigle do završnice svetkog prvenstva jesu veliki motiv ali ipak ima nešto što pokreće igrače i navijače a važnije je od novca.
Verujem da likovi sa kravatama koji iz svečanih loža posmatraju utakmice zaista vide samo dolare koji trčkaraju po terenu ali neće niko da me ubedi da je Kasiljas izljubio onu lepu novinarku samo zato što je inkasirao odredjenu sumu novca. Verujem da je radovanje Inieste posle postignutog pogotka nije vezano samo za uvećani bankovni saldo. Ili su Snajderove suze posle utakmice prolivene zato što neće dobiti onoliko para koliko je trebalo?
Čime su se bavile udarne vesti na svim svetskim TV stanicama u proteklih mesec dana? Medju tim zemljama ima i onih koje su u daleko boljem položaju od Srbije. Čak i one zemlje koje nisu učestvovale na svetskom prvenstvu poklanjale su svu pažnju ovom dogadjaju. Zar je neko očekivao da se o “planetarnoj smotri fudbala” neće pričati ako je baš u tom trenutku ispivala neka afera sa citostaticima ili se saznalo za navodno naručeno ubistvo istaknutog političara ili nešto treće? Nema šanseutakmice bi se i dalje prenosile i tu nema nikakvog zataškavanja, zamazivanja očiju i sličnog.

Na isti tekst koji me je pokrenuo da napišem sve ovo je ostavljen komentar koji potvrdjuje moju konstataciju da Srbi sve mogu da oproste osim uspeha.
Čiji je uspeh ili neuspeh neke reprezentacije? Koga i šta ta reprezentacije predstavlja?
Ajde da se vratimo na slučaj Lazovića i Panelića koji su snimljeni sa pivom i cigaretama za vreme svetskog prvenstva. Naravno, osudjujem takvo ponašanje i slažem se sa komentarima da ti igrači moraju biti sankcionisani ali sa druge strane to je definitivno odraz našeg mentaliteta i kulture. Svima nam je u genima da posle uspeha proslavljamo a posle neuspeha tugujemo uz razne poroke. Alkohol, cigarete, muzika, pevaljke… To smo jednostavno mi i ti ljudi nas predstavljaju.
Verujem da smo svi videli oduševljenje miliona Španca i tuge Holandjana na prepunim gradskim trgovima ove dve zemlje. Koliko su se Španci radovali kada je Kasiljas podigao pehar? Koliko njih nije moglo da dočeka da taj pehar stigne na tlo Španije?
Svi ti ljudi su uspeh svoje fudbalske reprezentacije doživeli kao svoj uspeh. Kao uspeh svoje porodice, svog komšiluka, svoje države, svoje nacije. To zaista jeste nacionalni uspeh a ne uspeh pojedinaca i potpuno je normalno radovati se tome. Isto važi i za poraz Holandjana jer reprezentacija predstavlja državu i naciju, sa svim vrlinama i manama koje tu naciju krase.

Bez obzira na stanje u kojem se jedna drzava nalazi. Bez obzira da li nam cvetaju ruže ili se vode ratovi oko nas, uspehu reprezentacije, u bilo kom sportu, treba se radovati. Taj uspeh je uspeh svih nas a ne samo odredjenih pojedinaca, političara, ministara.  Po nekad je to jedina svetla tačka u tunelu i bilo bi potpuno pogrešno i nju odbaciti i okrenuti joj ledja.

Šta je akcija “blogerčića” uspela da dokaže?

Možda blogerska “zajednica” nije dovoljno jaka da pokrene nešto sa mrtve tačke. Možda i jeste jer akcija i dalje postoji i ko zna šta će na kraju da se dogodi. Pored ovih diskutabilnih stvari akcija je izrodila i jednu činjenicu. Blogeri u Srbiji se ne razlikuju mnogo od ostatka Srbije i ako smo svi verovali da smo pametniji, realniji, inteligentniji, pronicljiviji…. Svaka čast izuzecima ali jedno je sigurno. Kakvi ljudi takva i država, takvi i blogeri.

Umesto da se sva nasa snaga usmeri na cilj opet je pocelo sa klasifikovanjem na “VELIKE” i “male“. Na blogerčiće i blogerčine. Ima i tećih al o njima kasnije. Opet su samoproklamovani “VELIKI” umesto nekog delovanja našli bolji interes u kritikovanju i ponižavanju “malih” i time jos malo uvećali svoju “VELIČINU”. Al dobro, oni sebe smatraju najboljima, bogovima blogosfere, društvenih mreža i ostalih internet čudesa i njima je sve dozvoljeno. Oni slobodno mogu da pljuju i ponižavaju ostale a da se pri tom ne sete da ponude neko rešenje ili neku svoju stručnu misao kao se neka akcija sprovodi. Oni sede, posmatraju, čekaju ishod. Ako se pogreši, krenu da gaze one “male” koji sav teret nose na svojim ledjima a ako kojim slučajem nešto ispadne dobro, onda su uvek tu da se prikažu kao nosioci svega i da pokupe lovorike. Drugim rečima, i u ovoj našoj “blog državi” ima gomila Tomica, Dinkića, Dačića i sličnih. Kakvi ljudi, takva i država, takvi i blogeri.

Pored pomenutih “VELIKIH” postoje i oni koji bi hteli da budu “VELIKI”. Moje skromno mišljenje je da su oni još gori od ovih prvih. Oni isto sede i čekaju, ali ih ne zanima ishod neke priče, oni čekaju reakciju svojih idola i onda svi u glas podrzavaju izneto mišljenje nekog od blogerčina. Ako blogerčina ćuti, ćute i oni, jer ako slučajno lanu nešto što se ne slaže sa mišljenjem “VELIKOG” u najmanju ruku će se desiti smak sveta. Ako blogerčina kaže da je potrebno skočiti u bunar, istog momenta će gomila poltrončića to i uraditi. Jednostavno je, “VELIKI” je tako rekao i ko smo mi da mislimo suprotno. Kakvi ljudi, takva i država, takvi i blogeri.

Blogerčići sami stvaraju svoje mišljenje

Blogerčine sami stvaraju svoje mišljenje ali ono zavisi od mogućih posledica

Ostali poltrončići čekaju mišljenje blogerčina pa ga dele kao svoje

Jedno je sigurno. U Srbiji nema nikakve BLOG ZAJEDNICE. Tako nešto ne postoji i još dugo neće ni postojati. Kakvi ljudi, takva i država, takvi i blogeri.

Ko god se prepozna i u koju god grupu se svrsta, zaslužio je.

BLOGERČIĆ sam tim se dičim!!!

A vi kako te?

Kad porastem bicu…
Svko od nas je u detinjstvu milion puta ponovio ovakvu recenicu. Svi smo imali neke zelje i neke idole kojima smo tezili. Neke zelje se ispune a neke zauvek ostanu samo to, zelje.

Medjutim te zelje da budemo nesto, da se bavimo necim, da nas nazivaju nekako, ne javljaju se samo u detinjstvu. U nekim “ozbiljnim” godinama zelje se jednostavno kanalisu, smanjuje im se broj i postaju do nekle realnije. U prirodi coveka je da uvek tezi ostvarenju tih zelja. Mnogo puta i na svoju stetu radimo nesto prema cemu osecamo ljubav i strast i nesto sto nas makar na trenutak stavlja u ulogu u kojoj sebe rado zamisljamo.

Neko ko sanja da postane vozac Formule 1 bar po nekad sedne u svoj auto, zamisli sebe sa sjajnom kacigom na glavi i stisne pedalu gasa do daske dok ispred sebe vidi siroku ravnu trkacku stazu. Koliko njih peva u kupatlu, drzeci tus umesto mikrofona, zamisljajuci da zajdno sa njima peva prepun stadion? Setanje po sobi lako moze da se pretvori u setanju po modnoj pisti dok oko vas sevaju blicevi.

Primera je mnogo i to je svojstveno svakom od nas. Problem nastaje kad se neko, zamisljajuci da je nesto drugo, nikad ne probudi iz tog sna i pocne da se predstavlja za nesto sto zapravo nije. Kada pocne neke ljude, koji su zaista profesionalci u svom poslu, pocne da naziva kolegama i pocne sebe da podize ili spusta ne neki nivo koji mu zaista ne pripada. Na taj nacin pocinjemo dalazemo najpre sebe a onda i sve druge koji nas okruzuju. Ulazimo u neki svet koji ne postoji i jako je tesko izaci iz njega a posledice mogu biti ogromne.

Ja sam sanjao da budem pilot i astronaut. To mi je bila zivotna zelja. Medjutim to se nikada nije ostvarilo a razlozi su razliciti. U sve je umesala prste i priroda i geografija i matematika i te moje zelje su ostale samo to, zelje. I dan danas zamislim sebe kako sedim u kokpitu nekog aviona sa predivnim pilotskim odelom ili kako kruzim oko zemljine orbite u nekom satelitu posmatrajuci predivno plavetnilo nase planete. Zamisljam, ali posle par minuta te misli odleprsaju i vratim se u stvaran svet u kojem me nije sramota da priznam ko sam i sta sam. Otac, radnik, fizikalac, bloger(u pokusaju), covek. Da li ce mi pomoci da postanem astronaut ako uz ime Neil Armstrong pocnem da dodajem rec “kolega“? Siguran sam da nece. Ni meni ni nikom drugom.

Dobro je sanjati, lose je ne probuditi se.
Skinite maske. Budite ono sto zaista jeste.

Poslednja politicka desavanja, sto lokalna sto republicka, malo su me ubacila u razmisljanje (nije bolelo ). Malo sam sabirao i oduzimao i napravio jednu teoriju zavere za koju uopste ne tvrdim da je tacna ali meni zvuci kao veoma verovatna.

U centru paznje ove teorije je Srpska Napredna Stranka. Razlog za to je njihovo neprekidno pojavljivanje u medijima sa potpuno sokantnim vestima koje mozda jesu a mozda i nisu tacne, ali krenimo redom.

Nekoliko dana pre izbora u Boru odjeknula je vest da su postanski sluzbenici gradjanima Bora delili pisma sa uplatnicama na ime SNS-a sa potpisom Tomislava Nikolica. Cela prica je podignuta na nivo skandala i u sve se umesao i MUP sa Dacicem na celu. Mnogi ce reci da Dacic nije imao izbora jer je direktno prozvan od strane Aleksandra Vucica ali moj licni utisak da je sve to jedno veliko dizanje prasine i povecavanje publiciteta odredjenim osobama. Sve je moglo da ide redovnim putem, policija, tuzilastvo, sud. Sama istraga i izjave koje su usledila posle iznosenja ovog slucaja u javnost su u najmanju ruku smesne. Poslednje vesti o svemu idu u pravcu da ipak nije bilo NN lica koje je donelo pun dzak pisama i trazilo od direktorice Borske poste da ta pisma podeli. Pisma su primljena redovnim putem i naplacena je cak i postarina ali su napravljeni “tehnicki propusti”. Niko ne kaze tacno o kakvim se propustima radi. Na celu ovu ujdurmu oko psama namece se i jedno veoma vazno pitanje. Kako su ta pisma stigla samo na adrese clanova ili simpatizera Naprednjaka? Ko je, osim samih Naprednjaka, mogao da ima uvid u takve spiskove?

Druga vest koja je ubrzo odjeknula sirom Srbije je nalog za ubistvo Tomislava Nikolica i to ni manje ni vise od strane Vojislava Seselja. I opet je jedan od glavnih aktera ministar policije Ivica Dacic. Ono sto smrdi u celoj ovoj prici je upravo izjava Dacica da je on dobio informacije o planiranom atentatu od “drugih sluzbi” i da je te informacije prosledio Nikolicu. Koje sluzbe mogu da dodju do ovakvih informacija a da nisu u nadleznosti MUP-a? �Kako se desilo da niko nije presreo poruke kojima je Seselj nalozio Nikolicevo ubistvo a svima nam je jasno da se svi njegovi razgovori prisluskuju? Ceduljice prilikom poseta? Pa ko ce jos da poceruje u to? Ne radi se o resavanju pismenog zadatka nego o planiranju atentata.

Sve u svemu i jedna i druga prica stoje na veoma klimavim nogama i imaju ogroman broj rupa i neslaganja u sebi. Iz tog razloga meni sve lici na montirane price kojima se podize popularnost i publicitet odredjenih osoba, Tome Nikaolica i Ivice Dacica, i sakupljanje odredjenih poena za buduce izbore o kojima se vec govori a koji bi trebalo da se dese na prolece 2011. godine.

Gde je u svemu ovome teorija zavere?

U nekoliko opstina istocne Srbije su odrzani vanredni lokalni izbori. Na tim izborima su veliku snagu pokazale stranke G17+ i Pokret Zivim za Krajinu jer su negde samostalno a negde u koaliciji dobile zavidan broj glasova. Koalicija ove dve stranke pod imenom Ujedinjeni Regioni Srbije ovakave rezultate lako moze da ponovi i u drugim opstinama van istocne Srbije i time opasno ugrozi neke stranke koje nisu previse jake ali se bez njih trenutno nikako ne moze. Mislim naravno na vlast u Srbiji. Ova cinjenica najvise pogadja Socijalisticku Partiju Srbije koja jacanjem URS koalicije moze da izgubi mnogo.

Posto je SPS ozbiljna stranka i verovatno gleda u buducnost i pravi planove, a dokazali su da nisu gadljivi i da bi mogli da budu u vlasti sa bilo kim, logicno je da se okrecu polako trenutno najjacoj opozicionoj stranci i prave prostor za neku buducu saradnju. Pored njih je i uvek aktuelna Demokratska stranka, koja takodje nije mnogo gadljiva i koja na sve ovo ne daje nikakve komentare i cutke prati razvoj situacije. Sukob i neslaganje ministara iz redova DS i G17+ nije novost i vise puta smo bili svedoci pojave da je Borisu Tadicu veci trn u oku Mladjan Dinkic od Tomislava Nikolica. �Ne bi me ni malo iznenadilo da DS u narednom periodu pokusa da ojaca svoje pozicije istiskujuci URS iz trke.

Iz cele ove kombinatorike najvise moze da profitira SNS koja bi, ako se poklope kockice, mogla da sacini neku buducu vlast sa Socijalistima. Medjutim, isto tako moze sve da im se obije od glavu. Presudnu ulogu ce svakako imati stavovi Demokrata koji trenutno nit smrde nit mirisu. Meni trenutno sve lici na pravljenje neke nove koalicije koja ce posle izbora vladati jedno dvadeset godina bez ikakve smetnje. Samo je pitanje dali ce moci da se dogovore oko podele plena i da li ce ogromni apetiti zainteresovanih strana moci da se zadovolje.

Ovo nece na dobro da izadje. Izgleda da stvarno “neko to od gore vidi sve” i da nas polako kaznjava. Nisam nesto preterano religiozan ali definitivno se zapitam po nekad.

Mnogi kazu da nasa fudbalska reprezentacija nikad nije bila jaca, medjutim “Kenguri” su nas razvalili a licilo je kao da nam neka visa sila ne dozvoljava da postignemo toliko zeljeni pogodak dok je Australiju i njihov go cuvala neka nevidljiva Bozja ruka.

Kad pogledam rezultate Borskih izbora i kakvi ce likovi sedeti u gradskoj skupstini, sve vise mi se cini da nas Gospod sa nebesa posmatra, smeje se i razmislja “sami ste trazili, sad plivajte ako umete”.

Ako na sve ovo dodamo i neprestane poplave koje rasturaju Srbiju i polovinu ostatka sveta, lako je moguce da nam se sprema jedan veliki POTOP.

Ako Noje ovo procita neka mi rezervise jedno mesto na svojoj barci.

To je nekada bio obicaj na fudbalskim utakmicama. Sada se to izgleda ne praktijuje, bar ne na ovom aktuelnom svetskom prvenstvu, ali su se zato lokalni “politicari” ugledali na neka ranija vremena i razmenu dresova aktuelizovali van fudbalskih terena.

I ako deluje sicno, ove dve vrste razmene dresova se itekako razlikuju. U fudbalu, igraci menjaju dresove na kraju utakmice. Kad obuku dres protivnickog tima ostaju privrzeni i odani timu za koji igraju i ni jednog momenta se ne predstavljaju kao igraci tima od kojeg su dobili dres po zavrsetku utakmice.

U politici, bar ovoj lokalnoj, stvari stoje drugacije. Dresovi se menjaju na pocetku utakmice a boje dresova se biraju po sansama tima za uspeh. Cim se obuce novi dres zaboravi se na tim za koji se igralo pre samo nekoliko dana a ne retko se desava i da taj predhodni tim postane najcrnji neprijatelj.

Ovakvo ponasanje se u fudbalskom svetu naziva transferom i fudbaleri oblace dresove onih ekipa koje ponude bolje uslove i bolje pare. Isto vazi i u svetu politike ali postoji jedna sustinska razlika.

Fudbaleri prodaju svoj talenat i spremni su da priznaju da odlaze tamo gde se bolje placa i postoje vece sanse za uspeh.
“Politicari” nisu spremni da priznaju da menjaju timove zbog interesa i umesto talenta prodaju dusu.

Kako drugacije objasniti fenomen nekadasnjeg lokalnog odbornika koji je u gradskoj skupstini dizao ruku i glasao za sve sto je njegov predsednik predlagao a sada istog tog predsednika naziva lopovom. Do pre mesec dana bila im je cast da se slikaju i pojave u javnost sa nekim za koga sada tvrde da je u isto to vreme bio najvece zlo koje je ovaj grad moglo da zadesi. Pa gospodo, zar to onda ne pokazuje da ste i vi sami bili lopovi i zlo ovog grada?

Neki od sadasnjih simpatizera i clanova ekipe koja ima nove dresove je do pre nekoliko dana imala odlicne poslovne i prijateljske odnose sa istim onim predsednikom za kojeg sada tvrde da je svercovao kafu, bunario po tramvaju, prodavao farmerke… A isti ti clanovi i simpatizeri su ujedno i najglasniji u prozivkama i optuzbama svog bivseg tima. Valjda da bi se sto pre svideli i nametnuli novim gazdama.

Po meni, ti i takvi preletaci su najvece zlo koje moze da zadesi ovaj grad. Mnogo vece zlo od onih koje sada nazivaju lopovima.
Po meni ti i takvi preletaci su jedne obicne prodane duse i paraziti .

U poslednjih nekoliko dana se mnogo pričalo o političkim kampanjama na internetu. Odražana je javna debata o razumevanju nterneta kao medija od srane političkih partija i napisano je nekoliko zanimljivih tekstova na ovu temu koje možete pronaći kod Dragane i Dragana. Sve to se nekako desilo na početku predizbornih kampanja koje su lokalne političke partije pokrenule pred vanredne lokalne izbore koji se u Boru održavaju dvadesetog juna.

I ako opasno rizikujem da podignem nogu kao žaba u naslovu, moram da napišem nekoliko reči na ovu temu. Na samom početku bih voleo da naglasim da moje mišljenje nije povezano sa mojim političkim opredeljenjem ili bilo kojom ličnom pobudom.

Nekoliko političkih partija je na početku ove kampanje otvorilo svoje naloge na Twitter-u. Od svih naloga najaktivniji su nalozi @SDPBor, @SRS_Bor, @ZeleniSrbije i @SNS_Bor. Ovaj poslednji nalog koji sam spomenuo je najaktivniji, ako izuzmemo @ZeleniSrbije čiji statusi nisu uvek vezani za izbore u Boru, pa je nekako najprimetniji od svih.
Što se tiče aktivnosti ovog naloga tu ne mogu da nadjem zamerku. Medjutim, način na koji se ova Twitter kampanja, da je tako nazovem, vodi,  po mom skromnom mišljenju je potpuno pogrešan.

Po meni bi takva jedna kampanja služila približavanju birača, koji aktivno učestvuju ili prate dešavanja na ovoj društvenoj mreži, idejama i politici stranke. Uspostavljanje nekog bliskijeg odnosa i mogućnost širenja ideja i programa i razrešavanja eventualnih nedoumica koje birač ima, brzim i ažurnim odgovorima na postavljena pitanja. Ono na čemu se 99% kampanje @SNS_Bor na Twitter-u zasniva je postavljanje slika sa poseta stranačkih čelnika i ostalih stranačkih aktivnosti. To i nije tako loše ali te slike, same po sebi, meni kao biraču ništa ne govore. Na protiv, nekoliko puta su me podstakle da potražim i odgovore na neka pitanja. Na žalost te odgovore nisam nikada dobio.

Prvo pitanje koje sam postavio bilo je vezano za seriju postavljenih slika o obilasku gospodina Tomislava Nikolića ugroženim Borskim porodicama. Jedan od razgovora je tekao ovako:

@Walter030: Lepe su slike al mene više zanima kako planirate da pomognete tim porodicama ako uzmete većinu u Borskoj skupštini.

@SNS_Bor: O svemu se možete informisati i u našem predizbornom štabu-stara jugobanka. Biće nam zadovoljstvo da vam odgovorimo na sva pitanja.

@Walter030: Hvala. Navedite mi jedan razlog da pratim vaše aktivnosti na netu ako po odgovore na pitanja moram da dolazim u vaš izborni štab.

@SNS_Bor: Uvek ima razloga za dolazak u štab najbolje stranke. Ko ipak ne želi može na predizborni blog. http://snsbor.wordpress.com/ pozz.
(da napomenem da sam posetio ponudjenu adresu ali da tamo nisam našao odgovor na pitanje)

@Walter030: Mislim da je na meni da odlučim koja je stranka najbolja i da li imam razloga za posetu nekog izbornog štaba. Slažete se?

@Walter030: Pogledao sam vaš blog i tamo nisam našao informacije koje me zanimaju.

Pošto ni posle trinaest sati odgovora nije bilo, rešio sam da ih podsetim
@Walter030: Ja nisam dobio odgovor na pitanje koje sam postavio

@SNS_Bor: dobio si ali ti si bre mnogo zahtevan. Daj adresu na DM poslaćemo ti.

Ovde se razgovor na temu pomoći ugroženim porodicama završio. Odgovor i dalje nisam dobio mada me sada više i ne zanima.

Ne mogu da kažem da su ovim potezom prelomili u meni da ne glasam za njih. To jednostavno ne bi bilo tačno ali me zanima kako bi ovakav razgovor i nedobijanje odgovora na konkretno pitanje uticalo na nekog drugog birača koji se još dvoumi. Sve u svemu moje mišljenje je ne koristiti internet za političke kampanje je bolje nego koristiti ga na pogrešan način. To što smo videli da neko tamo to radi ne znači da možemo i mi. Bolje je prvo raspitati se, proučiti malo i saznati detalje o kvalitetnom političkom nastupu na internetu pa se onda upustiti takav poduhvat.

Još jednom da napomenem, ne znam koja osoba stoji iza naloga @SNS_Bor na Twitter-u niti sam u sve ovo upleo svoje političko opredeljenje. Ovo je samo zapažanje jednog birača koji redovno koristi internet i na čiji glas internet kampanja može imati veliki uticaj.

Ovo prevashodno važi za “klasične” medije koje, na žalost ili sreću, u poslednje vreme imamo priliku da pratimo i na internetu. Pitam se da li kad god nema sta da se objavi treba da sednemo, smislimo nešto što može ali i ne mora da ima veze sa istinom, napišemo i objavimo. Obavezno stavimo naslov, krupnim, masnim slovima, koji ukazuje na nevidjenu senzaciju, i uspeh je zagarantovan. Novine će se prodavati, web stranice će beležiti porast posete i svi možemo biti zadovoljni. Najgore od svega je što ovo u stvari i funkcioniše.

Ono što me je danas posebno iritiralo i navelo da sad ovde pišem o tome su dva naslova koja su se pojavila na stranama Press-a i Blic-a a za koje verujem da će osvanuti i u njihovim štampanim izdanjima. Press je šokantno objavio naslov “SKANDALOZNO – Ana uvredila Srbiju!” dok je Blic u uvek zanimljivoj sferi politike napisao “Svi u kampanji na Kosovu, Bor zaboravili”

Krenimo redom. Voleo bih gospodu iz Press-a, posebno novinara koji je izvalio ovako nešto, da mi objasni čime je to Ana Ivanović uvredila Srbiju. Šta je to ona SKANDALOZNO!!! rekla? Da li je Švajcarska uredjena zemlja i da li se tamo zna ko, šta, kad i zašto radi? Nisam imao prilike da proverim ali predpostavljam da jeste jer Švajcarska onda ne bi bila “Švajcarska”. Da li je kod nas obrnuta situacija? Da li kod nema nikakvog reda, svako radi ono što mu padne na pamet, i niko se ne drži nikakvog reda? Ovo ne moram da proveravam, ovo mogu sa sigurnošću da tvrdim da je istina jer na žalost svaki dan živim u toj istoj Srbiji u kojoj ništa živo ne funkcioniše.

Blic kaže kako su Bor svi zaboravili. Sa ovim donekle mogu da se složim ali to nema veze sa ovom aktuelnom predizbornom kampanjom. Bor je odavno postao slepo crevo Srbije i nikom živom ne padne na pamet da se seti Bora osim pred izbore. Da vidimo ko je to zaboravio Bor. Gospoda ministri Mladjan Dinkić i Ivica Dačić su Bor posetili pre nepunih mesec dana, kada se znalo da će izbori biti raspisani. Juče je u boru bio Čedomir Jovanović, danas nas je obišla Slavica Djukić Dejanović, za sutra je najvaljena poseta Borisa Tadića… itd, itd. I ko je zaboravio Bor? Zar nije logično da se političari okupljaju masovno tamo gde su izbori za tri dana a da ovde, gde su izbori tek za dvadeset i kusur dana, dolaze kasnije? Meni to deluje sasvim normalno.

Ono što celu stvar čini jos crnjom je to što ovi “veliki” mediji (čitaj Blic) objave ovako nešto a onda “mali” lokalni nazovi mediji brže bolje sve to prekopiraju i objave ne bi li ućarili koju posetu više a da pre toga i ne razmisle da li je ta neka vest normalna ili je obična bljuvotina.

Remember! Sharing don’t hurt!

Sa Wikipedie, slobodne enciklopedije
Paraziti (grč. para = pored i sitos = hrana) su organizmi koji se hrane na račun drugog organizma (nazvanog domaćin) u toku dužeg vremenskog perioda. Kao posljedica specifičnog načina života kod parazita se javlja niz adaptacija koje se ogledaju u tome da neki organi zakržljaju ili nestanu, dok se na njihov račun razvijaju drugi. Posljedice prisustva parazita po domaćina mogu varirati od malih promjena u ponašanju, preko očitih patoloških promjena u tkivima, do smrti u nekim slučajevima.
Generalni ekološki odnosi parazita i domaćina se nazivaju parazitizam, a bolesti koje uzrokuju paraziti parazitske bolesti.

Ono što nije napisano u gornjem tekstu, a jako je važno pomenuti, jeste da postoji vrasta parazita koja je veoma opasna. Verovatno mnogo opasnija i brojnija od svih ostalih a naziva se “Ljudski parazit“. Ne ne, nije ime dobio zato što napada ljude, mada mu to jeste glavna funkcija, već zato što po svom obliku i gradji podseća na obične normalne ljude i njihovog postojanja niste ni svesni dok se na zarazite istim.

Dakle, “Ljudski paraziti” su osobe koje su tu medju nama. Srećemo ih svaki dan, neretko se družimo sa njima, što je posebno opasno, jedu, piju, puše, smeju se, plaču, itd. Potpuno stopljeni u okolinu i ni po čemu se ne razlikuju od obični ljudi. Osnovna osobina im je da sebe predstavljaju za idealne, neiskvarene duše, sa teškom životnom pričom. Otac pijanica i nasilnik koji ih nikad nije razumeo, majka ih je volela ali nije mogla da im posveti vreme i pažnju, braća propalice, narkomani i neradnici i sve tako slično. Ovo je možda i jedina osobina po kojoj parazita možete prepoznati ali je to jako teško.

Ritual kojim se obično služe izgleda ovako. Spremni su da za vas učine sve što treba, i moguće i nemoguće stvari, neretko na svoju štetu, a sve to u cilju da vam se približe, opipaju i namirišu slabe tačke gde će, kad za to dodje pogodno vreme, ujesti. Onda sledi ugriz kog vi postanete svesni tek posle odredjenog vremenskog perioda kad počne da vas svrbi ali tad je obično kasno. Isisaju sve što mogu i nemaju ni trunke obzira prema svom domaćinu. Služe se vašim stvarima, jedu iz vašeg tanjira, spavaju u vašem krevetu, gledaju vaš televizor, pišaju u vašu WC šolju, koriste vaš računar…. čak vam i kućnog ljubimca prisvoje (moguće je da nose i vaše gaće ali to nije provereno).

Poslednji deo rituala je obavezno hvalisanje tim prisvojenim stvarima da bi u očima nekih drugih sakupili odredjene poene i prikazali sebe kao nešto što nisu. Na taj način pripremaju teren i pletu mrežu oko nekih novih, budućih domaćina.

Nažalost nisam istraživao ima li leka protiv ove parazitske vrste. Po mnogo čemu preventiva je najbolja odbrana ali teško je braniti se od opasnosti koje niste ni svesni.

…nek propadne, nije šteta.

[youtube width="480" height="385"]http://www.youtube.com/watch?v=JEYiiEdJ0hY[/youtube]